Људска права су универзална права која припадају сваком човеку, без обзира на националност, етничку припадност, религију, пол, језик или било коју другу особину. Ова права су основна и неотуђива и нико их не може одузети, она су повезана међусобно и зависе једно од другог.
Један од кључних тренутака у историји људских права је било усвајање Универзалне декларације о људским правима 10. децембра, 1948. године на Генералној скупштини Уједињених нација и зато се 10. децембар обележава као Дан људских права. Људска права су дефинисина у другим међународним споразумима и конвенцијама и ови документи пружају правни оквир за заштиту и промоцију људских права јер су она кључна за достојанство сваког појединца. Важно је да се стално ради на унапређењу људских прва како би сви људи могли да уживају слободу и једнакост и она припадају свима, без обзира на културне вредности.
Један од великих изазова заштите људских права је осигурање њихове универзалности јер у многим друштвима традиционалне норме и обичаји могу бити у сукобу са принципима људских права. Зато заштита људских права захтева активно учешће свих чланова друштва и свако од нас може допринети овој борби, било кроз подизање свести, активизам или рад у заједници, јер су она уствари одраз наше заједничке људскости.
Неке од референци које можете погледати и информисати се о људским правима су:
- United Nations. (1948). "Universal Declaration of Human Rights". Retrieved from [https://www.un.org/en/about-us/universal-declaration-of-human-rights]
- Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights (OHCHR). (2020). "Human Rights and the 2030 Agenda for Sustainable Development". Retrieved from [https://www.ohchr.org/en/sdgs]
Људска права кojа су сaдржaнa у Унивeрзaлнoj дeклaрaциjи o људским прaвимa, Meђунaрoднoj кoнвeнциjи o грaђaнским и пoлитичким прaвимa, Meђунaрoднoj кoнвeнциjи o eкoнoмским, сoциjaлним и културним прaвимa, Eврoпскoj кoнвeнциjи o људским прaвимa и рeвидирaнoј Eврoпскoј сoциjaлнoј пoвeљи су:
- Прaвo нa живoт.
- Забрана мучења.
- Забрана рoпствa.
- Прaвo нa слoбoду и сигурнoст.
- Прaвo нa прaвичнo суђeњe.
- Прaвo нa eфикaсaн прaвни лeк.
- Забрана дискирминaциje; прaвo нa jeднaкoст.
- Прaвo дa сe будe признaт кao личност; прaвo нa нaциoнaлнoст.
- Прaвo нa привaтнoст и пoрoдични живoт.
- Прaвo нa брaк.
- Прaвo нa личну свojину.
- Прaвo нa слoбoду крeтaњa.
- Прaвo нa aзил.
- Слoбoдa мисли, сaвeсти и вeрoиспoвeсти.
- Слoбoдa изрaжaвaњa.
- Слoбoдa oкупљaњa и удруживaњa.
- Прaвo нa хрaну, пићe и смeштaj.
- Прaвo нa здрaвствeну зaштиту.
- Прaвo нa oбрaзoвaњe.
- Прaвo нa зaпoслeњe.
- Прaвo нa oдмoр и слoбoднo врeмe.
- Прaвo нa сoциjaлну зaштиту.
- Прaвo нa пoлитичкo aнгaжoвaњe.
- Прaвo учeствoвaњa у културнoм живoту.
- Зaбрaнa дeструкциje људских прaвa.
- Прaвo нa друштвeни пoрeдaк кojи прeпoзнaje људскa прaвa.
- Oдгoвoрнoсти и oбaвeзe пojeдинцa.
У Србији постоји низ закона који регулишу људска права и њихову заштиту. Оби закони обухватају различите аспекте људских права, као што су право на живот, слободу, сигурност, рад, образовање, здравствену заштиту и друго. Ови закони чине правни оквир за заштиту и унапређење људских права у Србији у складу са међународним стандардима и обавезама које је Србија преузела. Неки од кључних закона су:
- Устав Републике Србије-највиши правни акт у Србији који гарантује основна људска права и слободе
- Закон о забрани дискриминације који регулише забрану дискриминације по основу расе, пола, етничке припадности, сексуалне орјентације, инвалидитета, старосне доби, религије и других основа
- Закон о родној равноправности који регулише једнакост мушкараца и жена у свим областима друштва
- Закон о заштиит права и слобода националних мањина који гарантује права националним мањинама у области културе, образовања, информисања, службене употребе језика и писма.
- Закон о заштити права и слобода особа са инвалидитетом који регулише права особа са инвалидитетом и обезбеђује њихову социјалну, здравствену, образовну и радну инклузију
- Закон о слободном приступу информацијама од јавног значај који гарантује право грађана на приступ информацима које су поседу државних органа и организација
- Закон о заштити података личности који регулише заштиту приватности и обраду личних података грађана
- Закон о омбудсману који установљава иниституцију Заштитника грађана као независног тела за заштиту права грађана од повреда који чине државни органи
- Закон о азилу и привременој заштити који регулише поступак за добијање азила и права избеглица у Србији
- Закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница који гарантује слободу вероисповести и права верских заједница
- Закон о раду који регулише права и обавезе запослених и послодаваца, укључујући права на правичне услове рада, минималну плату, одмор, сигурност на раду и друге аспекете радних односа
- Закон о здравственој заштити који гарантује права грађана на приступ здравственим услугама, квалитетну здравствену заштиту и сигурност пацијената
- Закон о основама система образовања и васпитања регулише право на образовање, укључујући права ученика, родитеља и запослених у образовним инстутуцијама
- Закон о социјалној заштити уређује систем социјалне заштите и права корисника на социјалну помоћ и друге видове подршке
- Закон о јавном информисању и медијима који регулише права на слободу изражавања и информисања, као и заштиту права новинара и медија
- Кривични законик Републике Србије који садржи одредбе које кривично санкционишу повреде људских права
- Закон о забрани трговине људима који специфично уређује мере за сузбијање трговине људима и заштиту жртава трговине људима
- Породични закон који регулише права и обавезе у породици, укључујући брак, родитељство, старатељство и права деце
У Србији постоји више државних и невладиних институција које се баве заштитом и унапређењем љуских права. Институције имају различите надлежности и улоге, али заједнички циљ, а то је промовисање, заштита и остваривање људских права грађана. Неке од институција су:
- Заштитник грађана-Омбусман је независна институција која штити права грађана од кршења које врше државни органи, органи управе, локалне самоуправе и друге јавне институције. Заштитник грађана прима притужбе грађана, спроводи истраге и даје препоруке за решавање проблема.
- Повереник за заштиту равноправности је независна институција која се бави заштитом грађана од дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, религија, етнична припадност, сексуална орјентација, инвалидитет и друго. Повереник издаје препоруке, покреће судске поступке и промовише равноправност.
- Повереник за информације од јавног значаја и заштиту податак о личности је независна институција која штити права грађана на приступ информацијама од јавног значаја и на заштиту приватности кроз контролу обраде личних података. Повереник издаје решења и води поступке у случају кршења ових права.
- Канцеларија за љуска и мањинска права је државна институција која се бави унапређењем људских права са посебним акцентом на права националних мањина, родну равноправности и друге рањиве групе.
- Комесаријат за избеглице и миграције је државна институција која се бави питањима заштите права избеглица, тражилаца азила, интерно расељених лица и миграната. Комесаријат пружа помоћ овим групама и координира активности у вези са њиховом интеграцијом.
- Републички институт за социјалну заштиту је државна институција која се бави унапређењем социјалне заштите и социјалних услуга, укључујући заштиту права старијих, деце, особа са инвалидитетом и других рањивих група
- Агенција за борбу против корупције је државна институција која штити права грађана кроз борбу корупције у јавном сектору, промовисањем транспарентности и одговорности
Дечија права представљају основна људска права која припадају сваком детету, без обзира на његово порекло, расу, пол, језик, религију или друштвени статус. Ова права су загарантована Конвенцијом Уједињених нација о правима детета која је усвојена 1989. године која дефинише као дете сваку особу млађу од 18 година и поставља темеље за заштиту и остваривање њихових права широм света.
Конвенција предвиђа четири категорије права: обезбеђење, заштиту, партиципацију и превенцију. Обезбеђење садржи права на живот и развој, име и држављанство, право да дете зна ко су му родитељи и да се старају о њему. У овом делу Конвенција недвосмислено потврђује да је најбољи интерес детета да га одгајају његови родитељи, а да држава има обавезу да им у томе помогне. Категорија заштите подразумева право на заштиту од сваке физичке, сексуалне, психолошке експлоатације детета. Категорија партиципације садржи грађанска права и слободе детета као активног учесника у складу са његовим годинама и зрелошћу.
Важно је да друштво препозна дечија права и активно ради на њиховом остваривању. Улога родитеља, образовних институција и државе је кључна у осигуравању да деца добију заштиту, подршку и услове за здрав и сретан живот. Она су одговорност друштва у целини. Промовисање дечијих права, као и едукација и оснаживање деце да разумеју и захтевају своја права је од суштинског значаја за њихово благостање.
У свету где су многа деца и даље изложена насиљу, сиромаштву, дискриминацији и занемаривању, важно је да се препозна заједничка одговорност одраслих у заштити њихових права и да осигурамо бољу будућност за све нас.
Мањинска права представљају важан аспект људских права и омогућавају припадницама националних, етичких, верских и језичких мањина да очувају свој идентитет и да равноправно учествују у друштвеном животу. Ова права су важна у мултиетничким и мултикултуралним друштвима. Због своје посебности, мањине могу бити изложене дискриминацији, маргинализацији и другим облицима неправде, што захтева посебне мере заштите. Једно од кључних мањинских права је право на идентитет које омогућава припадницима мањина да очувају и развијају своју културу, језик и традицију, без притиска да се асимилују у већинско друштво, већ да имају слободу избора и изражавања својих културних и етничких особености. Међународна заједница има важну улогу у заштити мањинских права кроз организације као што су Уједињене нације, Савет Европе и OSCE које имају специјалне механизме и институције за праћење и унапређивање права мањина у различитим државама.
Право на образовање је једно од основних људских права сваког детета и кључно за њихов развој и будућност. Ово право омогућава да свако дете стиче знања, вештина и да усваја вредности које ће им помоћи да постану одговорни чланови друштва. Обавеза је друштва да основно образовање све деце обезбеди да буде доступно, бесплатно и квалитетно. Образовање осим читања, писања и рачунања подразумева и развој критичког мишљења, креативности, комуникације и сарадње, а деци омогућава да изграде свој идентитет и припадност.
Нажалост, многобројној деци због сиромаштва, конфликата, дискриминације или недостатка инфраструктуре не остварују своје право на квалитетно образовање. У многим срединама девојчице, деца из руралних подручја, деца са инвалидитетом и припадници мањина немају услове и једнаке шансе за образовање.
Веома је важно континуирано радити на уклањању препрека и обезбеђивању образовања и то не само на основном нивоу, већ деци треба пружити прилику да наставе своје школовање и развијају своје таленте и интересовања. Школе треба да буду сигурне и инклузивне и да се сва деца осећају добродошло и мотивисано.
Образовање је моћно оружје за стварање бољег света, света без сиромаштва, неједнакости и дискриминације. Квалитетним образовањем деца добијају прилику да остваре бољу перспективу за себе. Улагање у образовање је дугорочна инвестиција у бољу будућност, како за појединце, тако и за друштво у целини. Деца кроз приступ квалитетном образовању постају одговорни грађани који могу да допринесу својој заједници и друштву у целини, као и да учествују у његовом обликовању.
